FOTO: Alvin Lee Harambašić
Jelena Topić. Za neke je njen performans gubljenje vremena, glupost. Jelena još nije rekla zbog čega svaki dan stoji na trgu i ćuti kao kip.
Piše: Milica Pralica, www.diskriminacija.ba
Upravo je u njenom ćutanju poenta. Možda stoji i šuti jer ne može da se zaposli. Sa dva fakulteta i poznavanjem četiri strana jezika. U zemlji u kojoj je ‘normalno’ da ljudi sa fakultetima sjede kući, rade u prodavnici ili šetaju tuđe kućne ljubimce za bizarnu dnevnicu.
U našoj državi možeš da se zaposliš ako imaš partijsku knjižicu, ako si kupio diplomu ili si dijete tajkuna. Za ostale (u svakom mogućem značenju te riječi) u ovoj zemlji nema mjesta. Jedina mogućnost koja ostaje je da se ode odavde.
Ipak, Jelena ne želi da „odleti“ iz ove zemlje. Ne želim ni ja, ni možda hiljade mladih. Onda se postavlja ono čuveno „ali“. Ako kažeš nešto, usprotiviš se velikom vođi ili vođama, zakucaju te kao ekser, i ako si imao podršku nekolicine i oni zaćute. Nastaje spirala tišine i tako im dopuštamo da pobjede.
Nije problem što Jelena ćuti i stoji, problem je u tome da ni mi sami još nismo shvatili da smo svi mi Jelena. Na žalost, kad Jelena više ne bude na gradskom trgu, zaboraviće se i ona i njeni razlozi. Ostaće tada samo ona druga vrsta tišine. Ćutanja u kome smo i mi saučesnici – to je ćutanje iz straha. Ono ne nadjačava galamu, ono joj samo uzmiče.
Ta šutnja se mora prekinuti.
Autorica je aktivistica Oštre nule iz Banjaluke.